PRIČAONICA JEDNE TRENERKE

Tražeći po internetu nešto na temu trenera uglavnom sam nailazila na rezultate koji su se svodili na usko stručne savete vezane za trenažni proces, način ishrane, suplementaciju, preporuke ili reklame za pojedine personalne trenere.


Nisam našla ništa o svim onim „MALIM“ specifičnostima sa kojima se susrećemo u radu sa sportistima i zbog kojih svaki trener sebi bar jednom u životu postavi ono čuveno pitanje „ Šta mi je ovo trebalo u životu?“.


I da se razumemo, uprkos momentima kada se zapitamo da li je bilo bolje da smo se u životu bavili nekim kancelarijskim poslom od 9-17 h svi ,sa šeretskim osmehom na licu, dođemo do zaključka da nam je trenerski posao ušao u krv i da tu povratka nema.
Neko će pomisliti da je u pitanju mazohizam. Da volimo bol, prepreke i sve one izazove kod kojih bi većina ljudi poklekla. Ja bih rekla da iza svega stoji jedna ogromna ljubav i gotovo ludačka navučenost na sport.
A kako i da ne budemo navučeni kada sport donosi sve one fantastične osećaje sreće, radosti, ispunjenosti, olakšanja, elana, svesti da ne postoje nepremostive prepreke…i ovako mogu da nabrajam do beskonačnosti.
Znam mnoge koji tražeći ove osećaje posežu za lekovima a mi biramo kao antidepresiv – SPORT.


Otuda i potreba da pokrenem ovaj blog kao „Pričaonicu jedne trenerke“.
Pričaonica“ – u želji da će blog biti interaktivan, da ćete se uključivati i komentarisati, predlagati, ćaskati sa mnom na sve moguće teme koje vas muče u sportu.
Jedne trenerke“ – jer nisam rob rodne ravnopravnosti i ne smatram da ću ako mi se neko obrati sa „ treneru“ biti manje žena. Zato ironičan termin – trenerka.


Čavrljaćemo o raznim temama, biće saveta ali i zanimljivosti koje možda niste znali kao i konkretnih priča iz trenerskog života. Iskustva imam više iz borilačkog sporta – tekvondoa ali sam sa svojom decom prošla i kroz druge sportove pa se nadam da će vam neka moja iskustva biti od pomoći.
Pa hajde da krenemo… ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *